Верска настава у основној школи
Процес секуларизације код нас започиње после Другог светског рата и карактерише га одвајање цркве од државе, чиме веронаука губи дотадашнје прилично признато место у систему образовања. Овај процес је трајао читавих педесет година и извршио је снашжан утицај на опадање друштвеног значаја религије на свим нивоима. Друштвено-политичка и морално-духовна криза постају и погодно тло за ревитализацију религије, као вида задовољавања растуће потребе за смислом живота и вредностним оквирима. До значајних промена долази деведесетих година двадесетог века када јача присуство религије у животу људи и у ширим друштвеним оквирима. Промене су се одразиле и на образовни систем.Уочена је потреба поновног увођења религијских садржаја у школске програме, што је и учињено 2001. године када је Влада Републике Србије донела уредбу о организовању верске наставе и то као фалкутативни предмет за ученике првих разреда основне и средње школе.Већ следеће године дошло је до промене статуса предмета верска настава, те су верска настава и грађанско васпитање, као алтернативни предмети, постали обавезни изборни предмети.
Делујући у садејству са породицом, вршњацима, средствима масмедија, литературе, цркве, политике итд. школа представља један од чинилаца формирања ставова, уверења, вредностних орјентација и моралности омладине.Основна школа, као друштвена и васпитно-образовна институција налази се на централном месту моралног развоја и деловања.Улога школе је јединствена по томе што је она најконзистентније организована да пружа искуства током низа година чија улога је додатно обогаћена увођењем обавезних изборних предмета.Ученицима би требало, у одређеном облику и на одређени начин, пружати конкретне вредности, да би они сами развили сопствена, добро заснована и прихватљива начела.
Основни циљ верске наставе представља упознавање ученика са вером и духовним искуством сопствене верске заједнице кроз толерантни дијалог и уважаванје других религијских искустава и достигнућа. Такође се истиче циљ изградње социлајних односа између ученика и формирање еколошке свести. Поред верског образовања у ужем смислу веронаука се бави и васпитањем детета, утичући на развој његове личности. Овај предмет треба да помогне ученицима да се квалитетније друже са својим вршњацима, да више поштују родитеље, да се лепше помашају, да схвате значај породице и пријатељства, те да их тако припреми за вршење дужности које ће имати у будућности.
На питање да ли је верска настава испунила очекивања, тешко је одговорити. Од увођења верске наставе до сада, рађен је велики број истраживања начина реализације и ефекта овог предмета и њему алтернативног - грађанског васпитања. Уопштено посматрајући резултате истраживања може се рећи да ученици и родитељи генерално имају позитивно мишљење о овом предмету, што се највише односи на садржаје предмета, начин рада и комуникацију на часу. Најчешће примедбе које се исносе односе се на начин реализације верске наставе, организацију и услове рада, наставне методе и личности вероучитеља што указује на потребу адеквативне селекције наставног кадра и више слуха за дидактичко-методичка правила која се примењују у настави.
Верска настава полако и сигурно заузима значајно место у животу школе.Препреке и тешкоће на које наилази требало би пратити и евалуирати уз сталну сарадњу и дијалог свих оних који су заинтересовани за успешнију реализацију овог предмета.
Делујући у садејству са породицом, вршњацима, средствима масмедија, литературе, цркве, политике итд. школа представља један од чинилаца формирања ставова, уверења, вредностних орјентација и моралности омладине.Основна школа, као друштвена и васпитно-образовна институција налази се на централном месту моралног развоја и деловања.Улога школе је јединствена по томе што је она најконзистентније организована да пружа искуства током низа година чија улога је додатно обогаћена увођењем обавезних изборних предмета.Ученицима би требало, у одређеном облику и на одређени начин, пружати конкретне вредности, да би они сами развили сопствена, добро заснована и прихватљива начела.
Основни циљ верске наставе представља упознавање ученика са вером и духовним искуством сопствене верске заједнице кроз толерантни дијалог и уважаванје других религијских искустава и достигнућа. Такође се истиче циљ изградње социлајних односа између ученика и формирање еколошке свести. Поред верског образовања у ужем смислу веронаука се бави и васпитањем детета, утичући на развој његове личности. Овај предмет треба да помогне ученицима да се квалитетније друже са својим вршњацима, да више поштују родитеље, да се лепше помашају, да схвате значај породице и пријатељства, те да их тако припреми за вршење дужности које ће имати у будућности.
На питање да ли је верска настава испунила очекивања, тешко је одговорити. Од увођења верске наставе до сада, рађен је велики број истраживања начина реализације и ефекта овог предмета и њему алтернативног - грађанског васпитања. Уопштено посматрајући резултате истраживања може се рећи да ученици и родитељи генерално имају позитивно мишљење о овом предмету, што се највише односи на садржаје предмета, начин рада и комуникацију на часу. Најчешће примедбе које се исносе односе се на начин реализације верске наставе, организацију и услове рада, наставне методе и личности вероучитеља што указује на потребу адеквативне селекције наставног кадра и више слуха за дидактичко-методичка правила која се примењују у настави.
Верска настава полако и сигурно заузима значајно место у животу школе.Препреке и тешкоће на које наилази требало би пратити и евалуирати уз сталну сарадњу и дијалог свих оних који су заинтересовани за успешнију реализацију овог предмета.
Педагог
Милијана Срдић
Нема коментара:
Постави коментар